Danas sam sreo čovjeka s dva nogu koji je imao kotače umjesto stopala. Anecia i ja prišli smo im kad su još bili na zemlji. Nisu mirisali baš dobro.
Njušio sam ih i odjednom sam nanjušio piletinu. Komad je ležao iza tog smrdljivog kolu. Komad piletine poput ove je cool stvar. Tako sam brzo pojeo taj komad da se kotač ne bi promijenio i čekao sljedeći, ali nije došao. Ne, nije. Otišao sam pomirisati drugi kotač i opet je bilo piletine! Ah, ovo kolo je super. Jesam li rekao da ne miriše dobro? Jednostavno mi se činilo. Odlično miriše!
Anecia je izvadila moju najdražu loptu i zabavljali smo se dok nisam vidjela da kotači više nisu na zemlji, već stoje. Ali bez obzira na točkove, ako ne proizvode piletinu, radije bih se igrao s loptom. Oh, kotači se okreću, a dvonogi iza njih. Aneciu, baci me daleko! Kad sam se vratio, činilo se da se kotači brže okreću. Čak sam mislio da ih uhvatim, ali lopta je opet otišla tako da nisam imao vremena.
Zatim smo krenuli u šetnju na uzici i ja sam puno njušio po grmlju, a kad smo se vratili, kotači više nisu stajali, samo su pobjegli. Ali za što? Uostalom, ako u njima nema piletine, neću ih uhvatiti jer više volim loptu. Kad su kotači počeli brže trčati, Anecia me nazvala i pružila mi ukusno veliko svinjsko uho. Legao sam na travu i brinuo se za njega dok su kotači počeli letjeti bliže meni. Pretvarala sam se da ga ne vidim, pogotovo jer je Anecia sjedila pored mene i ona će me zaštititi ako je potrebno.
Kad je uho završilo, osvrnuo sam se oko sebe, ali krugovi su već bili daleko i dvonožac je sjedio iznad njih i uopće me nije zanimao. Pa smo krenuli kući s Anecijom.
Napisao sam takvu bilješku u svom časopisu kada sam prvi put vidio bicikl. Bilo je prije više od četiri godine i tada još nisam znao da se ti kotači zovu tako i da ih ljudi nemaju umjesto nogu samo da se brže kreću. Sada to znam i objašnjavam to drugim psima koji pokušavaju pojesti bicikl. Dolaze kod moje Anete na terapiju.
Ne znam zašto dvonožci misle da psi znamo što je bicikl. Na primjer, kad sam bio štene mislio sam da je on neki vrsta opasnog čovjeka s kotačima za noge. Da sam ga iznenada vidio, vjerojatno bih umro od užasa.
Psi koji dolaze na terapiju kažu mi da su se jako uplašili bicikla kad je vozio prema njima. Dakle, sada laju i cvilje i pokušavaju ga privesti kad god se pojavi na horizontu. Ponekad im je dovoljno da vide da ja ne vozim bicikl, ali ga zanemarim, tako da shvate da su s njegove strane sigurni.
Ponekad čak prvo pristupim takvom biciklu i potaknem ih da to rade i oni. Ne vjeruju mi stvarno, ali tada počnem njuškati za volanom i toliko su znatiželjni da razbijaju strah i približavaju se. Tada otkrivaju da je bicikl u redu. Ali često to nije dovoljno i Aneta mora vježbati s njima. Uvijek im kažem da ostanu blizu nogu svojih dvopeda, za svaki slučaj, ništa loše im se neće dogoditi. I pogodi što? Radi!